Јупитер (бог)
Јупитер отац и господар богова у класичној староримској митологији.[11][12] Победио је Титане, свргнуо свог оца Сатурна, дао Нептуну море, Плутону пакао, а за себе задржао небо и земљу. Име је добио по врховном богу Римљана, ког су Грци звали Зевс. Јупитер је бог светла. Он шаље грмљавину и муњу, заштитник је правде, истине, ћудоређа, војску зауставља у бегу и досуђује јој победу.
| Јупитер | |
|---|---|
| Припадник архаична и капитолске тријаде | |
 Мермерна статуа Јупитера (у средини) из око 100 [а] | |
| Лични подаци | |
| Друга имена | Јов |
| Пребивалиште | небеса |
| Породица | |
| Супружник | Јунона |
| Деца | Марс, Минерва, Вулкан, Белона, Јувентас, Херкулес |
| Породица | Римска традиција: Јунона, Церера, Веста Грпко-римска: Плутон, и Нептун |
| Митологија | |
| Планета | Јупитер[1] |
| Поштује се у | |
| Дан | четвртак |
| Симбол | Муња, орао, храст |
| Еквиваленти | |
| Грчки еквивалент | Зевс |
| Римски еквивалент | Диеспитер, Диус Фидиус, Ведиовус |
| Етрурски еквивалент | Тинија[2] |
| Хиндуистички еквивалент | Индра, Дјаус Пита [3][4] |
| Кананитски еквивалент | Баал[5] |
| Месопотамијски еквивалент | Енлил,[6] Хадад[7] |
| Хуритски еквивалент | Тешуб[8] |
| Протоиндоевропски еквивалент | *Дјеус |
У историјско доба је Јупитер Оптимус Максимус главно божанство Рима. Најстарији храм римског државног култа на капитолију посвећен је Јупитеру, Јунони и Минерви; у њему је сенат доносио одлуке о објављивању рата, ту су се потписивали међународни уговори и војсковође приносили жртве, а победнички императори су на повратку у Рим у тријумфалној поворци најприје полазили у Јупитеров храм. По Римском царству подизани су многи храмови у част Јупитера (најчешће на брежуљцима) који су представљали симбол римске моћи. У част Јупитеру приређивале су се сваке године у септембру луди Романи.[13] У царско доба често га у култу идентификују са различитим, страним, посебно оријенталним боговима (Јупитер Оптимус Максимус Серапис, Сабазиос, Долицксенус и др.).
Обично се сматра да је Јупитер настао као бог неба. Његово препознатљиво својство је гром, а његова примарна света животиња је орао,[14] који је имао примат над осталим птицама при преузимању прорицања[15] и постао један од најчешћих симбола римске војске (види Аквила). Два амблема су често комбинована да представљају бога у облику орла који у канџама држи гром, често виђен на грчким и римским новчићима.[16] Као бог неба, био је божански сведок заклетви, светог поверења од кога зависе правда и добра владавина. Многе његове функције биле су усредсређене на Капитолско брдо, где се налазила цитадела. У Капитолској тријади био је централни чувар државе са Јуноном и Минервом. Његово свето дрво био је храст.
Римљани су Јупитера сматрали еквивалентом грчког Зевсу,[17] а у латинској књижевности и римској уметности митови и иконографија о Зевсу прилагођени су под именом Iuppiter. У традицији под утицајем Грчке, Јупитер је био брат Нептуна и Диса Патера, римских еквивалената Посејдона и Хада. Сваки је председавао једно од три царства универзума: небо, воду и подземни свет. Италски Диеспитер је такође био бог неба који се манифестовао на дневном светлу, обично поистовећен са Јупитером.[18] Тинија се обично сматра његовим етрурским панданом.[2]
Љубавне пустоловине
уредиЉубавне пустоловине Јупитерове — тичу се, сем његових жена (Церера, Латона, Јунона, Темида, Еуринома), још и његових љубавница којих је било врло много (Алкмеина, Семела, Леда, Ија, Европа, Данаја и др).
Напомене
уредиРеференце
уредиЛитература
уреди- Evans, James (1998). The History and Practice of Ancient Astronomy. Oxford University Press. стр. 296—7. ISBN 978-0-19-509539-5. Приступљено 2008-02-04.
- Musei Capitolini
- Mary Beard, J.A. North, and S.R.F. Price, Religions of Rome: A History (Cambridge University Press, 1998).
- Dumézil, G. (1977) La religione romana arcaica. Con un'appendice sulla religione degli Etruschi. Milano, Rizzoli. Edizione e traduzione a cura di Furio Jesi.
- Dumézil, G (1988). Mitra-Varuna: An essay on two Indo-European representations of sovereignty. New York: Zone Books. ISBN 0-942299-13-2.
- Dumézil, G (1996). Archaic Roman religion: With an appendix on the religion of the Etruscans. Baltimore, Md: Johns Hopkins University Press. ISBN 0-8018-5481-4.
- Hornblower, Simon; Spawforth, Antony (2003). „Jupiter”. The Oxford Classical Dictionary. Oxford University Press. ISBN 0-19-860641-9.
- Smith, Miranda J. (1997). Dictionary of Celtic Myth and Legend. Thames and Hudson. ISBN 0-500-27975-6.
- Favourite Greek Myths, Mary Pope Osbourne Aedes Iovis Optimi Maximi Capitolini
- Platner, S. B., & Ashby, T. (1929). A topographical dictionary of ancient Rome. London: Oxford University Press, H. Milford. OCLC 1061481
- Rüpke, Jörg (Editor), A Companion to Roman Religion, Wiley-Blackwell. 2007. ISBN 978-1-4051-2943-5.
- Wissowa, Georg (1912). Religion und Kultus der Römer. Munich.
- Henri Etcheto, Les Scipions. Famille et pouvoir à Rome à l’époque républicaine, Bordeaux, Ausonius Éditions, 2012.
- Friedrich Münzer, Roman Aristocratic Parties and Families, translated by Thérèse Ridley, Johns Hopkins University Press, 1999 (originally published in 1920).
- Jörg Rüpke, Anne Glock, David Richardson (translator), Fasti Sacerdotum: A Prosopography of Pagan, Jewish, and Christian Religious Officials in the City of Rome, 300 BC to AD 499, Oxford University Press, 2008.
- Aicher, Peter J. (2004), Rome Alive: A Source Guide to the Ancient City, Wauconda, IL: Bolchazy-Carducci, ISBN 0865164738.
- Albertoni, M.; Damiani, I. (2008), Il tempio di Giove e le origini del colle Capitolino, Milan: Electa.
- Ammerman, Albert (2000), „Coring Ancient Rome”, Archaeology: 78—83.
- Axel Boëthius, Roger Ling, Tom Rasmussen, Etruscan and Early Roman Architecture, Yale University Press Pelican history of art, 1978, Yale University Press. ISBN 9780300052909, google books
- Cristofani, Mauro, et al. "Etruscan", Grove Art Online,Oxford Art Online. Oxford University Press, accessed April 9, 2016, subscription required
- Cifani, Gabriele (2008), Architettura romana arcaica: Edilizia e società tra Monarchia e Repubblica, Rome: "L'Erma" di Bretschneider.
- Darwall-Smith, R. H. (1996), Emperors and Architecture: A Study of Flavian Rome, Brussels: Latomus.
- Claridge, Amanda (1998), Rome
, Oxford Archaeological Guides, Oxford Oxfordshire: Oxford University Press, ISBN 0-19-288003-9. - Coarelli, Filippo (2014), Rome and Environs: An Archaeological Guide, Berkeley & Los Angeles: University of California Press, ISBN 978-0-520-28209-4.
- Flower, Harriet I. (2008), „Remembering and Forgetting Temple Destruction: The Destruction of the Temple of Jupiter Optimus Maximus in 83 BC”, Ур.: G. Gardner and K. L. Osterloh, Antiquity in Antiquity, Tubingen: Mohr Siebeck, стр. 74—92, ISBN 978-3-16-149411-6.
- Galluccio, Francesco (2016), „Il mito torna realtà. Le decorazioni fittili del Tempio di Giove Capitolino dalla fondazione all'età medio repubblicana”, Campidoglio Mito, Memoria, Archeologia (Exhibit Catalog, Rome 1 March-19 June 2016), Eds. Claudio Parisi Presicce – Alberto Danti: 237—291.
- Mura Sommella, A. (2000), „"La grande Roma dei tarquini": Alterne vicende di una felice intuizione”, Bullettino della Commissione Archeologica Comunale di Roma, 101: 7—26.
- Mura Sommella, A. (2009), „Il tempio di Giove Capitolino. Una nuova proposta di lettura”, Annali della Fondazione per Il Museo Claudio Faina, 16: 333—372.
- Richardson, Lawrence (1992). A New Topographical Dictionary of Ancient Rome. The Johns Hopkins University Press. ISBN 0-8018-4300-6.
- Ridley, R.T. (2005), „Unbridgeable Gaps: the Capitoline temple at Rome”, Bullettino della Commissione Archeologica Comunale di Roma, 106: 83—104.
- Stamper, John (2005), The architecture of Roman temples: the republic to the middle empire, New York: Cambridge University Press.
- Beck, Charles (1838), „Of the Roman Calendar”, Latin Syntax, Chiefly from the German of C.G. Zumpt, Boston: Charles C. Little & James Brown.
- Blackburn, Bonnie; et al. (1999), The Oxford Companion to the Year, Oxford: Oxford University Press.
- Brind'Amour, P. (1983), Le Calendrier Romain: Recherches Chronologiques, Ottawa.
- Fowler, W. Warde (1899), The Roman Festivals of the Period of the Republic, New York: Macmillan & Co.
- Key, Thomas Hewitt (1875), „Calendarium”, A Dictionary of Greek and Roman Antiquities, London: John Murray, стр. 223—233.
- Lanfranchi, Thibaud (3. 10. 2013), „À Propos de la Carrière de Cn. Flavius”, Mélanges de l'École Française de Rome: Antiquité, 125 (1), doi:10.4000/mefra.1322.
- Livy (1905), Roberts, Canon; et al., ур., The History of Rome, Vol. I, Everyman's Library, London: J.M. Dent & Sons, Архивирано из оригинала 2017-04-29. г., Приступљено 2017-03-23.
- Macrobius, Saturnalia.
- Macrobius (2011), Kaster, Robert A., ур., Saturnalia, Vol. I, Loeb Classical Library, No. 510, Cambridge: Harvard University Press, ISBN 9780674996496.
- Mathieson, Ralph W. (2003), People, Personal Expression, and Social Relations in Late Antiquity, Vol. II, Ann Arbor: University of Michigan Press.
- Michels, Agnes Kirsopp Lake (1949), „The 'Calendar of Numa' and the Pre-Julian Calendar”, Transactions & Proceedings of the APA, Vol. 80, Philadelphia: American Philological Association, стр. 320—346.
- Michels, Agnes Kirsopp Lake (1967), The Calendar of the Roman Republic, Princeton, ISBN 9781400849789.
- Mommsen, Theodor (1864), Dickson, William Purdie, ур., The History of Rome, Vol. I: The Period Anterior to the Abolition of the Monarchy, London: Richard Bentley. [ 1 ]
- Ovid, Fastorum Libri VI.
- Ovid (2004), Kline, Anthony S., ур., On the Roman Calendar, Poetry in Translation.
- Oxford English Dictionary, Oxford: Oxford University Press.
- Pliny, Historia Naturalis.
- Plutarch, Βίοι Παράλληλοι [Bíoi Parállēloi, Parallel Lives].
- Plutarch (1914), „The Life of Numa”, Ур.: Perrin, Bernadotte, The Parallel Lives, Vol. I, Loeb Classical Library, Cambridge: Harvard University Press.
- Rotondi, Giovanni (1912), Leges Publicae Populi Romani, Milan: Società Editrice Libraria.
- Rüpke, Jörg (2011), Richardson, D.M.B., ур., The Roman Calendar from Numa to Constantine: Time, History, and the Fasti, Wiley, ISBN 978-0-470-65508-5.
- Scullard, Howard Hayes (1981), Festivals and Ceremonies of the Roman Republic, Ithaca: Cornell University Press.
- Smyth, Herbert Weir (1920), A Greek Grammar for Colleges, New York: American Book Co..
- Stanyan, Temple (1707), Grecian History, London: J. & R. Tonson.
