Ветроказ
Ветроказ је инструмент се користи за приказивање правца ветра. Обично се користи као архитектонски украс на највишој тачки зграде.
![](http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/2/2f/Gallo_di_Ramperto2.jpg/220px-Gallo_di_Ramperto2.jpg)
![](http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/8/8f/WeatherVane.jpg/220px-WeatherVane.jpg)
![](http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/8/87/Microcosm_of_London_Plate_003_-_Board_Room_of_Admiralty_Microcosm_edited.jpg/220px-Microcosm_of_London_Plate_003_-_Board_Room_of_Admiralty_Microcosm_edited.jpg)
![](http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/a/ac/VeletaMasGrandeMundoQueFunciona.jpg/220px-VeletaMasGrandeMundoQueFunciona.jpg)
![](http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/f/f2/Douglas_DC3.jpg/220px-Douglas_DC3.jpg)
![](http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/8/8a/Chickenvane.jpg/220px-Chickenvane.jpg)
Иако су делимично функционални, ветрокази су углавном декоративни, често садрже традиционални дизајн петла са словима која означавају тачке компаса. Остали уобичајени мотиви укључују бродове, стреле и коње. Немају сви ветрокази показиваче. Када је ветар довољно јак, врх стреле или петла ће указати на смер из кога ветар дува.
Историја
уредиВетроказ је независно измишљен у древној Кини и Грчкој отприлике у исто време током 2. века пре нове ере. Најраније писмено појављивање ветроказа је у старом кинеском тексту Хуаинанзи, око 139. године п.н.е. Кула ветрова на древној грчкој агори у Атини некада је на свом крову носила ветроказ у облику бронзаног Тритона који је у испруженој руци држао штап, ротирајући док је ветар мењао смер. Испод тога био је фриз украшен са осам богова грчких ветрова. Осам метара висока конструкција садржавала је и сунчани часовник, а унутра водени сат. Датира око 50. године п.н.е.[1]
Војни документи из периода Три краљевства Кине (220–280) помињу ветроказ као „пет унци“ (ву лианг, 五兩), назван по тежини материјала.[2] Од 3. века, кинески ветрокази обликовани су као птице и називани "птица која показује ветар" (кианг фенг ву, 相風烏). Санфу хуангту (三輔黃圖), књига из 3. века коју је Миао Чангиан написао о палатама на Чанг'ану, описује ветроказ у облику птице који се налази на крову куле, што је, такође, могао бити анемометар.
Најстарији сачувани ветроказ у облику петла је Gallo di Ramperto, направљен 820. године, а сада се чува у Музеју Санта Ђулије у Бреши, Ломбардија.[3] [4]
Папа Лав IV имао је петла постављеног у старој базилици Светог Петра или старој Константиновој базилици.[5]
Папа Гргур I је рекао да је петао "најприкладнији амблем хришћанства", "амблем светог Петра", што је позивање на Јеванђеље по Луки 22:34 у којој Исус предвиђа да ће га се Петар три пута одрећи пре него што се петао огласи.[6] [7]
Као резултат тога,[6] петао је постепено почео да се користи као ветроказ на црквеним торњевима, а у 9. веку Папа Никола I [8] наредио је да се та фигура постави на сваком торњу цркве.[9]
Таписерија из Бајеа из 1070-их приказује човека који поставља певца на Вестминстерску опатију.
Једна алтернативна теорија о пореклу ветроказа на црквеним торњевима је да је то био симбол будности клера који позива људе на молитву.[10]
Друга теорија каже да петао није био хришћански симбол [11] већ сунчев амблем [12] који потиче од Гота.[13]
Неколико цркава је користило ветроказе у облику амблема својих светаца. Град Лондон има два преживела примерка. Ветроказ Светог Петра над Корнхилом није у облику петла, већ кључа;[14] док је ветроказ Св. Лоренца Јеврија у облику решетке.[15]
Рани ветрокази имали су врло украсне показиваче, али модерни ветрокази обично су једноставне стрелице. У згради Адмиралитета Краљевске морнарице у Лондону - крилца на крову су била механички повезана са великим бројчаником у соби за састанке, тако да су виши официри у сали увек били упознати са смером ветра.
Модерни уређаји комбинују ветроказ са анемометром (уређајем за мерење брзине ветра). Заједничко лоцирање оба инструмента омогућава им употребу исте осе (вертикалне шипке) и пружа координисано очитавање.
Највећи ветроказ на свету
уредиПрема Гинисовој књизи рекорда, највећи светски ветроказ, Тио Пепе реклама, налази се у Херезу, у Шпанији. Град Монтагју, Мичиген, такође тврди да има највећи ветроказ стандардног дизајна, а то је брод и стрела која је висока 48 стопа, а дуга 26 стопа.[16]
Изазивач за титулу највећег светског ветроказа налази се у месту Вајтхорс у Јукону. Ветроказ је Даглас ДЦ-3 повучен из саобраћаја, на окретном носачу. Смештен у Музеју транспорта Јукона[17] поред међународног аеродрома Вајтхорс; пилоти га користе за одређивање правца ветра, туристи га користе као оријентир а мештани уживају у њему. Ветроказу је потребан ветар од само 5 чворова да би се окретао.[18]
Изазивач највиших ветроказа на свету налази се у месту Вестлок, Алберта. Класични ветроказ која досеже до 50 стопа опремљен је трактором из 1942. године. Овај оријентир налази се при Канадском музеју трактора.
Види још
уреди- Anemoscope
- Apparent wind indicator, in sailing
- List of weather instruments
- Weather station
- Windsock, in aviation
Референце
уреди- ^ Noble, Joseph V.; Price, Derek J. de Solla (октобар 1968). „The Water Clock in the Tower of the Winds”. American Journal of Archaeology. 72 (4): 345—355 (353). JSTOR 503828. doi:10.2307/503828.
- ^ Needham, Joseph; Ling, Wang (1959), Science and Civilisation in China: Mathematics and the Sciences of the Heavens and the Earth, Vol. 3, Cambridge University Press
- ^ Rossana Prestini, Vicende faustiniane, in AA.VV.,La chiesa e il monastero benedettino di San Faustino Maggiore in Brescia, Gruppo Banca Lombarda, La Scuola, Brescia 1999, p. 243
- ^ Fedele Savio, Gli antichi vescovi d'Italia. La Lombardia, Bergamo 1929, p. 188
- ^ ST PETER'S BASILICA.ORG - Providing information on St. Peter's Basilicaand Square in the Vatican City - The Treasury Museum
- ^ а б John G. R. Forlong, Encyclopedia of Religions: A-d - Page 471
- ^ Edward Walford; George Latimer Apperson (1888). The Antiquary: A Magazine Devoted to the Study of the Past. 17. E. Stock. стр. 202.
- ^ Jerry Adler; Andrew Lawler (јун 2012). „How the Chicken Conquered the World”. Smithsonian.
- ^ Bulletin of the Pennsylvania Museum. 1—5. Pennsylvania Museum of Art, Pennsylvania Museum and School of Industrial Art, Philadelphia Museum of Art. 1906. стр. 14.
- ^ Thomas Ignatius M. Forster, Circle of the Seasons, p. 18
- ^ William White, Notes and Queries
- ^ Hargrave Jennings, Phallicism, p. 72
- ^ William Shepard Walsh, A Handy Book of Curious Information
- ^ „History of London: Vanity and Wind”. Wordpress. Архивирано из оригинала 13. 10. 2016. г. Приступљено 1. 6. 2016.
- ^ „Our Weather Vane”. St Lawrence Jewry. Приступљено 1. 6. 2016.
- ^ „The World's Largest Weather Vane - Ella Ellenwood”. Архивирано из оригинала 29. 02. 2012. г. Приступљено 1. 6. 2010.
- ^ goytm.ca
- ^ „DC-3 CF-CPY: The World's Largest Weather Vane - ExploreNorth”. ExploreNorth. Приступљено 13. 2. 2010.
Додатна литература
уреди- Bishop, Robert; Coblentz, Patricia (1981), A Gallery of American Weather Vanes and Whirligigs, New York: Dutton, ISBN 9780525931515
- Burnell, Marcia (1991), Heritage Above: a tribute to Maine's tradition of weather vanes, Camden, ME: Down East Books, ISBN 9780892722785
- Crépeau, Pierre; Portelance, Pauline (1990), Pointing at the Wind: the weather-vane collection of the Canadian Museum of Civilization, Hull, Quebec: Canadian Museum of Civilization, ISBN 9780660129044
- Fitzgerald, Ken (1967). Weathervanes & Whirligigs
. New York: C. N. Potter.
- Kaye, Myrna (1975), Yankee Weathervanes, New York: Dutton, ISBN 9780525238591
- Klamkin, Charles (1973), Weather Vanes: The history, design and manufacture of an American folk art, New York: Hawthorn Books, OCLC 756017
- Lane Arts Council (Or.) (1994), Whirligigs & Weathervanes, Eugene, OR: Visual Arts Resources, OCLC 33052846
- Lynch, Kenneth; Crowell, Andrew Durkee (1971), Weathervanes, Architectural Handbook series, Canterbury, CN: Canterbury Publishing Company, OCLC 1945107
- Messent, Claude John Wilson (1937), The Weather Vanes of Norfolk & Norwich, Norwich: Fletcher & Son Limited, OCLC 5318669
- Miller, Steve (1984), The Art of the Weathervane, Exton, PA: Schiffer Pub., ISBN 9780887400056
- Mockridge, Patricia; Mockridge, Philip (1990), Weather Vanes of Great Britain, London: Hale, ISBN 9780709037224
- Needham, Albert (1953), English Weather Vanes, their stories and legends from medieval to modern times, Haywards Heath, Sussex: C. Clarke, OCLC 1472757
- Nesbitt, Ilse Buchert; Nesbitt, Alexander (1970), Weathercocks and Weathercreatures; some examples of early American folk art from the collection of the Shelburne Museum, Vermont, Newport, RI: Third & Elm Press, OCLC 155708
- Pagdin, W. E. (1949). The Story of the Weather Cock. Stockton-on-Tees: E. Appleby.
- Reaveley, Mabel E.; Kunhardt, Priscilla (1984), Weathervane Secrets, Dublin, NH: W. L. Bauhan, ISBN 9780872330757
- Westervelt, A. B.; Westervelt, W. T. (1982), American Antique Weather Vanes: The Complete Illustrated Westervelt Catalog of 1883, New York: Dover, ISBN 9780486243962
Спољашње везе
уреди Медији везани за чланак Ветроказ на Викимедијиној остави